Inace,
meni je najlipsa ratna priča o mojemu didi iz trogira - Ivan Brešan -
bija je idealist i socijalist prije rata, onda ga je taman prije pada
jugoslavije mobiliziralo, i u biti stavilo kao vozaca kolone kraljevoga
zlata i vridnih stvari. dodje kolona
do sarajeva, juga se raspadne, biž koji kuda, moj dida i njegov suvozač
napokon otkriju da je u kamionu samo zlato, i nji dva se upute put
splita....kod Mostara ih uvate Njemci i ukrcaju na vlak, i spakiraju
moga didu u "prisoner of war camp" 50ak km od Berlina - Luchenwalde. di
je dida radija malo u kužini a malo ka mehaničar ( uvik je priča
viceve, i reka bi - a bija je rat, ni mi ni njemci nismo imali puno za
jist). i onda se jedan dan 1943 prošverca vanka, ka da ide nešto
kamionom, i posli se ispod vlaka vozija sve do Beča, di je 3 dana šeta
okolo. Reka je - a mora san ić vidit prater. Tu mu se dok je sidija na
klupi neka žena smilovala (čovik 1.90m, a 40 kg!) i kupila mu "hot dog"
i dala nešto robe.Opet je krenija pa je nekako i doša do Zagreba, di
je pokuca na vrata dotičnog dr. Berkovića, barbe od svoje zaručnice
(moje bake), koji je bija ambasador NDH u Pragu...i ovi su ga primili,
nahranili, obukli, falsificirali dokumente i poslali ga put Splita, di se
nekako ukrca na brod i iša direktno kod moje bake na Hvar. a Berkovići
su porucili da im je jedina solucija ic sa partizanima za Vis, jer
jedino tako će preživit.Ja san didu pitala - a zašto nisi iša doma kod svojih u Trogir? a on je reka - a ste ćedu mi oni? Ja san tija vidit tvoju baku!
Na Visu je posta vozač Vladimiru Nazoru. a posli rata, kad su sakupljali njemce, onda su i njemu dali mitraljez neka ih strelja, "neka se osveti", on je vratija nazad i odlucno je odbija jer da "ti ljudi njemu nisu nista napravili"....i jasno, pa je u nemilost za vijeke vjekova. i reka je "tada sam razumio da to nije moja zemlja, da se ja za to nisam borio". a uvik je bija i osta veliki zajebant i sve bi bacija u valcer.
pa eto, i crnima i crvenima - sta bi rekli na ovu pricu....hahaha
Nema komentara:
Objavi komentar